GODIŠNJICA SMRTI TETE LIZE, ELIZABETE TOPLEK
MOJ NAJLJEPŠI PLES
Danas je osma godišnjica od smrti Elizabete Toplek, naše Tete Lize, koja je devet desetljeća i nešto više poživjela na ovom svijetu, a međimurskoj pjesmi udahnula je vječnost i naš domaći kajkavski govor i nijedan drugi veličala cijeli život. Svaki put se potrudim izvući i javno ispričati neki njezin životni događaj, a ovaj put sam odabrala putovanje u Ohrid, sedamdeset i neke, o kojem mi je pričala, zapravo kao odgovor na jedno moje pitanje.
Družile smo se nekoliko desetljeća i jednom sam je zapitala: Uvijek si rado zapjevate s društvom, ali nikad Vas nisam vidjela plesati. Nisam mislila ono u nošnji, već s prijateljima. A ona je rekla ovako:
– Več ti to mene ne zanima, to splesavanje, ja sem svoje otplesala.
Na pitanje koju feštu pamti po plesu, a ona je odgovorila uz svoj rijetki grleni smijeh: Solo Fešta vu vlaku za Ohrid.
Ništa mi nije bilo jasno, pa je ona u kratkim crtama ispričala o svom solo plesu u vlaku za Ohrid i Makedoniju. Bilo je to sedamdeset i neke.
– Cug se zahuktal, nas je bilo oko četrdeset, si su čim se smrklo pozaspali po vagoni. Kak smo krenulji s Kotoribe, najelji su se i okrepilji i kaj bomo ve nek spalji.
Prešlji smo Zagreba, ne znam kaj mi je došlo, ja sem se stala, vlak je juril prema Beogradu, počela sem popevati i se buditi… Sneni su se prebudilji i počeli z menom popevati. Ja sem se zula, bosa pljesala od vagona do vagona, a unda je počel dešč tak cureti, se je po obloki copotilo. Zula sem se, a dolji je bil črni pod od deski, premazan nekvim oljjem. V Beogradu smo spalji v hotelu, ja sem došla v sobu i sa zmočena samo se poklopila na krevet. Poslje su mi reklji da je konobar otpred vrata, a dok je videl moje črne tabane, tiho je za sebom zaprel vrata. Zabadav sem si prala noge, boja se fpila f tabane i još mesec dni sem ji ribala. To je bil moj najljepši ples.
Zinka Čižmešija
Foto:Z.Č.Č.
